KANTOV POJAM PROMENE

U radu se nastoji pokazati da smisao revolucionarnog prevrata koji se u filozofiji dešava s Kantovom kritičkom filozofijom može biti preispitivan i razmatranjem samog Kantovog poimanja promene. Kantova primedba da sâm razum uopšte ne može shvatiti kako je promena moguća, dovodi se u vezu s pojedinim među temeljnim uvidima zapadne metafizike, a konkretno s elejskim poricanjem mogućnosti da se promena misli, odnosno s negiranjem njene zbiljnosti kao takve. Autor želi da pokaže da Kantovi napori da integriše pojam promene u sistem transcendentalnog saznanja struktura subjektivnosti treba da budu tumačeni u svetlu njegovog rada na obelodanjenju uslova mogućnosti sintetičkog apriornog znanja. Promena se pokazuje upravo za živo sadejstvo razuma i čulnosti, pojma i opažaja, i kao to sadejstvo sâmo. Kantov stav da je promena moguća zahvaljujući apriornosti vremena, kojim se ujedno prihvata determinisanost svega budućeg onim prošlim, a shodno tome i nužno važenje zakona kauzaliteta, u završnom delu rada tumači se kao ključ za razumevanje razloga zbog kojih Kant odbacuje mogućnost da se promeni priznaju apsolutna prava. Za Kanta, deterministički shvaćenoj promeni ne priznaje se apsolutni dignitet, i to za dobro onoga u čemu jeste istinsko ljudsko dostojanstvo – moralne slobode. Utoliko, sfera moralne slobode kod Kanta je morala ostati s onu stranu rasprava o biću promene.