RADOZNALOST U OBRAZOVANJU – VAŽNIJA OD ZNANJA

Cilj ovog rada jeste da upozna praktičare u obrazovanju sa pojmom i značenjem radoznalosti kao fenomena o kojem se mnogo govori a malo zna. Pretpostavka dobre pedagoške prakse jeste razumevanje upravo onih fenomena koji leže u individualnim razlikama svakog pojedinca i u onome što je inherentno svakom ljudskom biću. Pregledom literature i istraživanja koja su u psihološkoj nauci posvećena radoznalosti kao pokretaču ponašanja i njenoj ulozi u učenju, vidljivo je veoma rano zanimanje za operacionalizaciju ovog pojma i otkrivanje njegove strukture i dinamike. Od Vilijema Džejmsa do savremenih autora raspravlja se o prirodi radoznalosti i praktičnom pristupu njenom negovanju u obrazovnom procesu. Danas, kada se u praksi obrazovanja menjaju pogledi na mesto i ulogu učenika i učitelja, vaspitača, ponovo se aktualizuje mesto i uloga prirodne i detetu inherentne radoznalosti u procesu obaveznog i formalnog obrazovnog procesa, ali i njenom značaju za celoživotno obrazovanje, koje postaje imperativ savremenog poslovnog okruženja i življenja. Pored razumevanja samog pojma radoznalosti u tekstu se navode i mogućnosti podrške njenom razvoju u kontekstu interakcije sa detetom.