LOKUCIONI, ILOKUCIONI I PERLOKUCIONI ČINOVI I POLIFUNKCIONALNOST JEZIKA DRAME

Teorija govornih činova nesumnjivo je zaslužna za jedan od najvećih pomaka u razumevanju jezičkog fenomena. Kao lingvistička teorija primarno ukorenjena u pragmatici ona predstavlja koncept čija se primena može proširiti i na jezik književnosti čime bi se nadomestio manjak koji u ovoj oblasti postoji. U ovom radu biće posmatrano kako se teorija o lokucionom, ilokucionom i perlokucionom činu, koju definiše Džon Ostin (John Austine), može primeniti na polifunkcionalnost jezika drame, model koji uvodi Manfred Pfister (Manfred Pfister). Prvi deo rada pre svega će se pozabaviti sličnostima i razlikama između svakodnevnog jezika i jezika drame, nakon čega će uslediti kratak prikaz šest funkcija jezika drame i Ostinove klasifikacije govornih činova. U drugom delu rada lokucioni, ilokucioni i perlokucioni činovi biće posmatrani u okviru pojedinačnih funkcija jezika drame, sa ciljem da se utvrdi kada je i u kojoj meri moguće govoriti o njima.