Музејски и литургијски контекст иконе и сакралних предмета

У овом раду биће речи о древној пракси чувања светих предмета (иконе, сасуди, литургијска одејанија, плаштанице, покрови, аери) у ризницама, било да је реч о даровима или су донети са ходочасничких путовања, као и еволуцији музеја и његовом схватању у савременом контексту. Уз ослањање на етимологију речи сакрално, религија и храм, биће изнета размишљања о сакралном као нематеријалном наслеђу, али и о вези сакралног са култом и основном назначењу иконе као сакралног предмета који преноси ванвременску поруку хришћанске вере и узвишене истине о преображеном Царству небеском, тј. истине да је Бог постао Човек, како би човек постао бог. Смештање сакралних предмета у музеје разматраће се са позиције проучавања начина на који ти предмети доспевају у музејски простор и постају део музејске поставке. Указаће се на неке додирне тачке и главне разлике између храма и музеја (доживљај времена, сакрално које се живи и сакрално које се представља...), као и на питање да ли извесна музејска логика постоји и у храмовима и да ли је музеј у супротности са логиком сакралног.