Софроније Опујић као вечити младожења: интертекстуалност у Последњој љубави у Цариграду Милорада Павића

Abstract

Овај рад се бави једним од кључних проблема романа Последња љубав у Цариграду Милорада Павића. То је проблем оклевања пред женидбом главног јунака, које је тесно повезано са компликованим односом према оцу. Значај мотива вечитог младожење у српској књижевности истицао је и сам аутор романа у једном свом небелетристичком тексту који се бави овом тематиком. Компаративним приступом овом роману уочава се, између осталих, интертекстуална релација између лика Софронија Опујића и лика Павла Исаковича из Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског. Овом интертекстуалном релацијом објашњава се одлагање женидбе и специфичан однос према женама Павићевог лика. Интертекстуалним везама које се уочавају између Последње љубави у Цариграду и Мемоара Симеона Пишчевића, то објашњење се продубљује и проширује на проблематичан однос према оцу. Функционализацијом интертекстуалних веза кроз бављење проблема породичних односа у Последњој љубави Цариграду, овај рад смешта један од мање проучаваних Павићевих романа у шири контекст традиције српске књижевности.