Књига као део фразеологије (на примеру грчког, румунског и српског језика)

Уколико пођемо од тога да је књига део општег људског и националног блага, да се савремено друштво не може замислити без ње, будући да и даље функционише као један од најважнијих извора информација, у овом раду се прегледно разматрају фразеологизми формирани путем кључне лексеме књига у савременом грчком, румунском и српском језику. Мада њихов укупан број није велики, то не спречава да их посматрамо као засебну фразеолошку поткласу унутар које се запажају фразеологизми који су, са једне стране, веома блиски, чак сасвим идентични са фразеологизмима који се могу пронаћи у другим европским језицима – што указује на преношење културних утицаја – а са друге стране се запажају и они сасвим идиотипични, својствени само једном језику и, самим тим, непоновљиви. Основни закључак који се намеће јесте да између наведених језика превагу односе структурно подударни фразеологизми, односно фразеолошки степен потпуне еквиваленције, кога прати степен делимичне, док семантичка еквиваленција припада углавном подударном нивоу. Оно не треба да чуди, с обзиром на то да је човеков однос према књизи у неку руку универзалан, мада су јој у сваком балканском друштву приписане и посебне одлике услед неминовних друштвено-културолошких разлика. То значи да су разматрани балкански језици пре хомотипични него идиотипични.