Љубица Марковић – градитељка библиотекарске струке у Србији

У овом раду анализира се професионални допринос Љубице Марковић (1895–1947), професорке југословенске књижевности и библиотекарке Универзитетске библиотеке у Београду. Припадала је групи првих универзитетски образованих жена запослених у библиотекама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца; у Универзитетској библиотеци је 20 година руководила комплетном обрадом југословенске и остале словенске књиге; била један од оснивача и члан управног одбора Друштва југословенских библиотекара (1931–1939); велики допринос дала је изради прве Библиографије књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, јужној Србији и Црној Гори до свршетка године 1935; веома активна у Удружењу универзитетски образованих жена, посебно се интересовала за развој феминизма код нас.Љубица Марковић до сада није добила заслужено место међу пионирима српског библиотекарства. Штавише, њен допринос развоју професије никада није истраживан нити критички разматран, што је ауторке овог рада мотивисало да направе бар почетни корак у том правцу. Главни извори током истраживања били су документи из Архива Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, објављена дела саме Љубице Марковић, као и сећања њених колега.