Српски као дипломатски језик на угарском двору XV века (на примеру писма Стефана Баторија Али-бегу Михалоглуу)

У раду је са филолошке стране истражено писмо Стефана V Баторија, дворског судије и трансилва-нијског војводе из времена угарског краља Матије Корвина, упућено из Будима 1. маја 1483. године турском војном заповеднику и смедеревском санџак-бегу Али-бегу Михалоглуу. Баторијево писмо представља једно од ретких сведочанстава употребе српског језика и ћирилице у дипломатској пре-писци коју су угарски краљеви и њихови магнати размењивали са турским султанима и њиховим званичницима током XV и XVI века.Писмо представља део шире несачуване дипломатске преписке на српском језику у којој су ре-шавани спорови између Угарске и Турске након пропасти мировних преговора 1478. године. Поред новог издања Баторијевог писма у оригиналној графији, у раду су истражене и његове најважније правописне и језичке одлике, увек у контексту употребе српског као дипломатског језика у препис-ци угарског двора са турским султанима и војним званичницима, као и у ширем контексту односа српске канцеларије на угарском двору са пословноправном писменошћу Српске деспотовине.У раду је показано како се Баторијево писмо по правописним и језичким одликама значајно раз-ликује од писма краља Матије Корвина упућеног султану Бајазиту II 1487. године, са којим је било повезивано у досадашњим истраживањима. Преовлађујућом употребом ресавског правописа Бато-ријево писмо се разликује и од других писама насталих на угарском тлу током друге половине XV и прве половине XVI века, а приближава правопису писама султаније Маре Бранковић и световним писмима деспота Лазара и Стефана Бранковића из друге половине XV века.С друге стране, истраживање је потврдило почетну хипотезу да је језик Баторијевог писма близак језику писама деспота Вука Гргуревића упућених између 1482. и 1483. године султану Бајазиту II и Али-бегу Михалоглуу. У обе групе писама употребљава се српски језик изграђен на основи ју-гоисточног српског дијалекта XV века из кога су се развили савремени косовско-ресавски и при-зренско-јужноморавски говори. Језик Баторијевог писма и језик писама деспота Вука Гргуревића показују како је померање политичких активности преосталог српског племства на територију Угар-ске након пада Српске деспотовине омогућило да језик њене пословноправне писмености настави живот у новом окружењу и у новој (дипломатској) функцији.From the philological perspective, the paper examines the letter of Stephen V Báthory (Ecsedi Bátori István in Hungarian), a court judge and Transylvanian duke from the time of the Hungarian King Matthias Corvinus, sent from Buda on 1 May 1483 to the Turkish military commander and Smederevo Sandžak-beg Mihaloğlu Ali Bey. Báthory’s letter represents one of the rare testimonies of the use of the Serbian language and Cyrillic script in the diplomatic correspondence that Hungarian kings and their magnates exchanged with Turkish sultans and their officials during the 15th and 16th centuries.The letter belongs to a wider unpreserved diplomatic correspondence in the Serbian language in which disputes between Hungary and Turkey were being resolved after the collapse of the peace negotiations in 1478. In addition to the new edition of Báthory’s letter in the original script, the paper likewise explores its most important ortographic and linguistic features, yet always in the context of the use of Serbian as a diplomatic language in Hungarian court correspondence with Turkish sultans and military officials as well as in the broader context of Serbian office relations on the Hungarian court with the business and legal literacy of the Serbian Despotate.The paper demonstrates how Báthory’s letter differs significantly in its ortographic and linguistic features from the letter of King Matthias Corvinus addressed to Sultan Bayezid II in 1487, with which it has been connected in previous research. With the predominant use of the Resavian orthography, Báthory’s letter differs from other letters created on Hungarian soil during the second half of the 15th and the first half of the 16th century, and approaches the orthography of the letters of Mara Branković and secular letters of Despots Lazar and Stefan Branković from the second half of the 15th century.On the other hand, the research confirmed the initial hypothesis that the language of Báthory’s letter was close to the language of the Despot Vuk Grgurević’s letters sent between 1482 and 1483 to Sultan Bayezid II and Mihaloğlu Ali Bey. In both sets of letters, the Serbian language based on the southeastern Serbian dialect of the 15th century was used, which led to the development of the modern Kosovo-Resavian and Prizren-South Moravian dialects. The language of Báthory’s letter and the language of Despot Vuk Grgurevic’s letters show how the shift of political activities of the remaining Serbian nobility to the territory of Hungary after the fall of the Serbian Despotate enabled the language of its business and legal literacy to continue living in a new environment and a new (diplomatic) function.