МАРА МИЛОСНИЦА – ЖРТВА И СВЕДОК

Ниједна приповетка Иве Андрића не садржи ни приближно исти каталог злостављања као „Мара милосница“ (1926), именована по централној протагонисткињи, која је по својој позицији жртве парадигматична за женску судбину тога доба и времена. У тексту указујемо на она својства по којима је Мара изванредна јунакиња. Поставши милосница већ у шеснаестој години, Мара из Травника је обликована насиљем које трпи, али потпуности несреће доприноси њена природа. Указаћемо на њену аутентичну религиозност, на садржаје њеног несвесног (које откривамо посредством сна), те сагледати јунакињино реаговање на зло у контексту пишчевог компаративног сликања Маре и Невенке, младе снахе Памуковића, као и њено поступно психичко разбољевање. Циљ нам је да покажемо да Мару Милосницу, уз позицију жртве, додатно рањава и позиција немог сведока који она има у односу на зло у свету, а на коју до сада није указано у литератури. Постављајући Мару страдалницу у положај немог сведока, Андрић указује на висок ниво њене емпатије: као слушалац, Мара пре свега помаже Невенки да постане и остане субјекат властите приче и живота.