ФАКТИЧКА ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА У СУДСКОЈ ПРАКСИ

Већ дуго је у судској пракси у Босни и Херцеговини присту- но контроверзно правно питање које се односи на неповредивост једног од основних људских права – права својине, гарантованог свим водећим домаћим и међународним правним прописима. Ријеч је о институту фак- тичке експропријације. Један од основних разлога дугогодишње проблематике овог питања јесте свакако чињеница да наведени институт није законска категорија. Другим ријечима, не постоји домаћи пропис којим је исти нормиран, већ се ради о институту који је производ праксе Европског суда за људска пра- ва, настао усљед потребе да се изнађе правично рјешење за ситуације у којима не долази до одузимања својине у прописаном поступку, али је ма-теријалним радњама у тој мјери извршено задирање у право својине, да је титулар тог права лишен саме супстанце, односно сведен на тзв. голу својину, без могућности коришћења својинскоправних овлашћења. Постојање правне празнине је имало за посљедицу да је на простору Босне и Херцеговине судска пракса дуго година „лутала“ у вези са број- ним питањима која се односе на примјену овог института. У овом раду покушаћемо у дозвољеним оквирима да се осврнемо на пра- ктичне проблеме, да дамо кратак приказ еволуције судске праксе у Босни и Херцеговини, укажемо на праксу Европског суда за људска пракса као основног путоказа за поступање домаћих судова и изнесемо личне ставове у вези (не)правилне примјене овог института од стране домаћих судова.