PRIMENA ZAKONA O SPREČAVANJU NASILJA U PORODICI IZ PERSPEKTIVE ZAPOSLENIH U CENTRU ZA SOCIJALNI RAD

Abstract

Iako se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici primenjuje duže od četiri godine, njegova primena i efikasnost retko su sagledavani iz perspektive zaposlenih u centrima za socijalni rad. Stoga je predmet ovog istraživanja bila analiza iskustva predstavnika ove služe, sa naglaskom na saradnju, unutrašnje procedure i efekte procena i planova, s ciljem da se utvrde pozitivne promene i izazovi u vezi sa organizacijom, sadržajem rada i zaštitom i podrškom žratva nasilja u porodici. Korišćen je kvalitativni pristup, odnosno tematska analiza, a fokus-grupna diskusija kao istraživačka tehnika. Uzorak ispitanika činile su 32 osobe iz centara za socijalni rad u Nišu i opštinama koje gravitiraju Osnovnom javnom tužilaštvu u Nišu. Uključeni su i podaci ranije sprovedene analize po istoj metodologiji na uzorku od 61-og učesnika iz 17 odeljenja Gradskog centra za socijalni rad Beograd, što može da doprinese povećanju reprezentativnosti uzorka. Rezultati su ukazali na ocenu unapređene razmene informacija i saradnje sa predstavnicima policije i tužilaštva, ali i da nedostaje razumevanje fenomena, položaja i potreba žrtve, preventivne prirode hitnih mera, kao i sistematična procena bezbednosnih rizika. Nema dovoljno lokalanih usluga, a trebalo bi unaprediti njihovu stalnost, dostupnost, kvalitet i međuresornu saradnju. Neodgovarajuće je praćenje i procena efekata preduzetih mera i usluga porške, organizacija rada opterećena je nizom problema, nedostaju obuke, kao i resursi, što dovodi do „rada po inerciji” i pojave „sagorevanja”, te traži sistemska rešenja.