MEŠOVITA PRIRODA PSIHOANALITIČKOG DISKURSA

Frojd se, još od svoje monografije O afaziji, distancirao od neurološkog redukcionizma svojih savremenika. Ukazujući da se fenomen afazije mora razumeti nezavisno od lokalizacije lezije, Frojd je doprineo svojem potonjem razumevanju fenomena histerije. Histerični simptom se ne može svesti na degenerativne promene centralnog nervnog sistema. U slučaju histerije, predstava reči biva otcepljena od predstave stvari. Neurotični simptom se, na tome će se upravo i bazirati potonja Frojdova doktrina, upravo, otklanja onda kada se tokom psihoterapijskog procesa poveže predstava reči sa predstavom stvari. Odnosno, kada se verbalizuju nesvesni sadržaji koji leže u osnovi simptoma. Diskurs pacijenta, njegove slobodne asocijacije, bitno profiliše drugi diskurs; tj. pacijentovo nesvesno. U analitičkoj situaciji, ono (nesvesno) nam se otkriva kao diskurs. Dakle, kao nešto što (uvek, nekako tek) valja protumačiti, a onda i (kao protumačeno) razumeti. Da nije tako, besmisleno bi bilo klasično određenje psihoanalize kao talking cure. To je nesporno. Ipak, da bi to talking uopšte moglo biti cure, neophodna je suštinska povezanost simboličkog i energetskog. Lingvistička re-interpretacija, nastavlja Riker, ne predstavlja alternativu ekonomskoj eksplanaciji. Dinamika značenja nužno podrazumeva telesno (energetsko)